Kiša je rondala svu noć i dođe konac laganju... Eto, taj dan je baš i bio, dan posle ponedeljka, kad sam se uputila put Zemuna,da vidim da li je istina da ponovo radi Venecija.
U Donjem Gradu, u podnožju Gardoša, podignuta 1913. godine, Venecija je brzo stekla reputaciju jednog od najboljih zemunskih restorana i nastavila da to ime čuva kroz decenije...
Nisu lagali, eno je Venecija – radi! Šarene joj se crveno-beli stubovi i po kišnom danu. Uh, dobro je.
Preteča Venecije bio je drveni letnji paviljon, koji su na mestu današnjeg restorana u predvečerje Prvog svetskog rata sagradile vredne ruke tesara Josipa Bognera, po nalogu zemunskog veleposednika i trgovca Aleksandra Štrajhera (inače i podgradonačelnika Zemuna). U to vreme, Beograd – u Kraljevini Srbiji i Zemun – u Austrougarskoj, i dalje su bili razdvojeni državnom granicom.
Paviljon Venecija ubrzo se pročuo i stekao stalne goste – kako Zemunce, tako i sa one strane Dunava. Dolazili su Beograđani, ne mareći za petljancije sa prelaskom državne granice, na dobar provod i ukusne riblje specijalitete i najčuveniju među njima – riblju čorbu. Pisci Branislav Nušić i Bora Stanković, reditelj Čiča Ilija Stanojević i njege kolege glumci Zorka Todosić, Svetislav Dinulović, Bogoboj Rucović i Dobrica Milutinović, jedan od osnivača Politike Davorin-Darko Ribnikar i mnogi drugi voleli su Veneciju. Nisu se tadašnje velike zvezde libile da se brodom ili vozom upute u Zemun, kako bi se provodili nekoliko sati. Eto, toliko je dobar provod bio, kažu zapisi iz onog vremena. Tako je Venecija postala simbol spajanja Beograda i Zemuna, koji će uskoro biti jedan grad i jedna država.
Po završetku Velikog rata, montažni paviljon je srušen, a na njegovom mestu podignut je prizemni objekat sa velikom terasom. U periodu između dva rata, pod rukovodstvom čuvenog ugostitelja Sime Ivanova, nastavio je da gradi reputaciju uglednog restorana. Danju, ovde su se okupljali stariji Zemunci, koji su igrali domine i šah, a uveče bi na dobar provod stizali gosti i iz daleka. Nije popularnost Venecije opala ni nakon Drugog svetskog rata i promene režima, kada je nacionalizovana i postala deo Društvenog preduzeća Central. Gosti su je najviše voleli tokom toplih dana, kada su sa terase, uz čašu vina, mogli da gledaju kako lađe plove Dunavom.
Nakon privatizacije, Venecija je, kao i italijanski grad po kome je dobila ime, počela da tone. Doduše ne pod nivo mora, već u stečaj. Tamo je nakon desetak teških godina stiglo Ugostiteljsko preduzeće Central u čijem je sastavu i dalje bila. I sam restoran je venuo, bilo je to jasno svima koji su sa istom ljubavlju sedali za stolove na obali Dunava. Stogodišnjicu od osnivanja dočekao je – zatvoren. A onda, posle raznih dešavanja i nove promene vlasnika, u 2019. Zemunce je sačekao još jedan šok – na Veneciji je, ni više ni manje, osvanuo natpis – „Lotus, kineski restoran“.
Šta je posle bilo, ne znam tačno, tek znam da su mi negde potkraj avgusta ispričali da, pod starim imenom i u starom duhu, ponovo radi Venecija - simbol Zemuna. Da je bašta puna, da su konobari vredni, da se riba kupa i u ulju i u vinu, da ima tamburaša. Priča se nastavlja!
Na meniju – neponovljivi smuđ sa povrćem, a uz njega i som, šaran, ali i biftek, tradiconalna jela od mesa, kolači i starinski i moderni.
„Šta znam“, kaže Ivan. “Kad si počela sa Balaševićem, nastavimo u istom stilu. Trezan sam tako bezvezan, zato hajde da rešavamo ovu stvar. Vele da ovde znaju da preporuče pravo vino u kome će riba da pliva. A ovaj smuđ, vidiš, čeka“.